Pritisnuti teškim bremenom svetske
ekonomske krize (SEK), proizvođači elektronskih proizvoda su morali
odbaciti stare zakone tržišne utakmice. Nekada je bilo potrebno
napraviti kvalitetan i jevtin uređaj da bi isti prošao na tržištu. Sve
se promenilo kada je globalna privreda ušla u recesiju 2008. godine.
Desetine miliona ljudi je ostalo bez zaposlenja a samim tim i bez
prihoda. Kvalitet je postao negativno svojstvo proizvoda jer je podizao
cenu koju osiromašeni kupci više nisu bili u mogućnosti da plate. Iako
je i pre pojave krize bio očigledan trend smanjivanja troškova kroz
kvalitet, tek ga je SEK-a stavila u prvi plan. Cele industrije su
prihvatile taj trend tako da sve češće možemo kupiti proizvod koji se
pokvari nedugo po isteku garancije a ovlašćeni servisi su nam postali
česti gosti u domovima. Takođe, ubrzani napredak tehnologije izrade
procesora i grafičkih čipova dovodi do situacija da potpuno ispravni
uređaji moraju da se zamene novima ako želimo pratiti modne i tehnološke
trendove.
Na našim prostorima je situacija još
nepovoljnija. Zemlje regiona, finansijski uništene ratovima iz 90-tih su
posebno pogođene SEK-om. Po nekim slobodnim procenama skoro polovina
radno sposobnih ljudi nije zaposleno ili radi na crno, bez garantovane
minimalne zarade. Iz tog razloga se stanovništvo u regionu sve češće
odlučuje na kupovinu polovnih elektronskih uređaja koji stižu iz EU,
ponajviše iz Austrije i Nemačke. Kako u regionu ne postoje zakonske
regulative i sankcije, građani na privremenom radu u inostranstvu su
uvideli i iskoristili priliku za dodatnu zaradu. Šverc polovne i
neispravne elektronike je poprimio velike razmere. Kako je procent
recikliranja proizvoda u EU oko 50%, ova praksa je i poželjna i jedan je
od načina da se EU oslobodi visoko toksičnog otpada.
Elektronski sklopovi sadrže mnoge
toksične i kancerogene elemente kao što su: olovo, živa, barijum, teške
metale... Iz tog razloga je veoma bitno znati da je bacanje elektronskog
otpada u prirodu stvar koja će se odraziti na naše i na zdravlje
budućih generacija. Jedan kilogram baterija zagadi osam tona vode, sto
je dnevna potreba za 4000 ljudi.
Uvođenjem ekološke takse, koju plaćaju
uvoznici i proizvođači, stekli su se uslovi za finansiranje
organizovanog prikupljanja i recikliranja elektronskog otpada. Ono što
građani ne znaju je da reciklažni centri plaćaju otpad priliko
preuzimanja. Na taj način se mogu pokriti troškovi ekološke takse koja
je uračunata u cenu novog elektronskog uređaja.
U zadnjih nekoliko godina su u
zemljama regiona otvoreni brojni reciklažni centri koje možete
kontaktirati i oni će se pobrinuti za sav vaš elektronski otpad.
Нема коментара:
Постави коментар